Антички Рим је била цивилизација која је настала од града-државе основаног на Апенинском полуострву по традицији
коју нам преноси Тит Ливије 753. п. н. е. до огромног царства које је
окруживало Средоземно море. Током свог
дванестовековног постојања, римска цивилизација је прешла пут од монархије, републике са комбинацијом олигархије и демократије, до аутократског царства. Римска
цивилизација је доминирала западном Европом и подручјима око
Средоземног мора путем освајања и асимилације.
Ипак, Римско царство је на крају доживело слабљење
и пропаст. Западни део царства, укључујући Хиспанију, Галију и Италију, се у V
веку распало се захваљујући сеоби народа у независне краљевине. Источно римско
царство, чији је центар био Константинопољ, се обично назива Византијско царство након 476,
традиционалног датума пада Рима и потоњег почетка раног средњег века, такође знаног
као мрачни век.
Римска цивилизација се често сврстава у „класичну антику“, са античком Грчком, цивилизацијом која је
инспирисала велики део културе античког Рима. Антички Рим је значајно
допринео развоју права, ратне вештине, уметности, књижевности, архитектуре, технологије и језика у западном свету, а његова
историја још увек има утицај на данашњи свет.
//
Римско
краљевство
Легенде
и краљеви
Форум Романум- данас
На основу староримских извора оснивање Рима
се датује од 753. г. п. н. е. Већ од 10. века п. н. е. постојала су на
брегу Капитолу прва насеља. Касније су се раширила на
брежуљке код реке Тибар и њиховим спајањем је настао град чији је верски и политички центар био Капитол.
Оснивање града у средини 8. века п. н. е. се поклапа са колонизацијом Италије. На основу легенди настанак Рима надовезао
се на историја Троје. Потомци Енеје, сина Анхиса и богиње Венере, браћа близанци – Ромул и Рем били су по наређењу краља града Алба Лонге одмах по рођењу бачени у Тибар. Како је близанце родила весталка Реа Силвија,
са богом рата Марса, богови су уредили да сандук са близанцима
река избаци на обалу где их је у прво време усвојила вучица.
Браћа су касније краља Алба Лонге и основали су властити град на месту
где их је некада вода избацила. Пошто се Рем наругао браздама којима је
његов брат близанац означио будуће зидине
града, Ромул га је убио. Услед тога, град је добио име по Ромулу Рома
тј. Рим, а Ромул је постао први од седам легендарних краљева Рима.
Капитолска вучица, античка статуа са представом вучице која доји
Ромула и Рема.
Крајем 7. века п. н. е. напали су Рим Етрурци којима је Рим у то време био локални ривал.
За време владавине етрурских краљева Рим је брзо нарастао у највећи
град на Апенинском полуострву јер је контолисао значајне путеве
привредних траса. Краљ Сервије Тулије је саградио римске зидине и
спровео је реформу војске. Последњи етрурски краљ Тарквиније Охоли био је из града истеран
од стране аристократије под вођством Луција Јунија Брута. У сваком случају,
после ослобођења Рима од етрурске владавине значај града је порастао.
Година 509. п. н. е. која је традиционално везана за ове догађаје је
додата касније и није сматрана за сигурно датирање. Културно су Римљани
били под јаком утицајем Етрураца. Посредством Етрураца Рим је дошао у
контакт са старогрчком културом чији се утицаји могу видети у употреби
етрурских бројева, писма из којег се развија латинско писмо, птичија перспектива у пластичним уметностима, погребни
ритуали итд.
Римска
република
Настанак
Републике и освајање Апенинског полуострва
Одредити карактер римске државе је врло тешко с обзиром да је његов
настанак трајао вековима где је током њих долазило до великих промена. Полибије, грчки историчар, римску републику је
посматрао као комбинацију монархије и демократије. Владу у држави су
извршавала два сваке године бирана конзула који су диспонирали
највишу извршну моћ и били војсковође и стајали на врху магистратских
уреда. Њих је бирала народна скупштина. Римски сенат, аристократско веће, играо је
значајну улогу а све до доба принципата нија диспонирао законодавним правом.
Моћ сената је произлазила из његовог ауторитета. Поред њега је постојала
и народна скупштина или комиција која је била исто тако важна јер је
одлучивала о рату и миру,
потврђивала је законе и представљала је највишу судску инстанцу.
Централно место политичког живота у Риму представљао је градски форум
тј. трг (Форум Романум) који је
служио као место за седнице политичке, друштвене и верске прилике.
Заседање сената (слика из 19. века)
У доби на крају краљевства и почетака републике је створено уређење
римског друштва које је уз одређене промене трајало вековима. На врху су
стојали стари римски родови и власници земље патрицији који су били најутицајнији. Највећи део
становништва је био састављен од плебејаца и вероватно се радило о поробљеном
становништву које је диспонирало само омеђеним политичким правима и
иступали су у погледу са патрицијама као клијенти који су се заветовали
патрицијама на верност тражили су од њих заштиту. Најнижи на лествици
били су робови који су били посматрани
као ствари и нису имали никаква права, иако су могли да добију слободу.
Плебејци су са временом добили одређена права, као легелизацију
бракова са патрицијама и приступ магистратурама. Ипак је само малом
броју плебејаца омогућано са се добију до римског владајућег слоја и
тиме је дошло до стварања новог типа аристократије – нобилитета.
Via
Appia Апијев пут
у јужној Италији
У 5. веку п. н. е. водио је Рим са својим суседима бројне ратове који
су 493. године п. н. е. признали његову владавину и тражили су заштиту
од њега у погледу спољних непријатеља. 396. године п. н. е. после
уништења етрурског града Веја свог можног ривала дошло је до корака када
се Рим упутио ка путу на своју хегемонију над целим Апенинским
полуострвом да би после што је био опљачкан од стране Гала када је
последице овалових упада ослабио утицај Рима на остала племена у
Италији. Следећих пола века карактерисало се борбама са Галима и борбом са латинским савезницима и после ратова
већина Латина је добила римско држављанство. На прелому 4. и 3. века п.
н. е. у следећим ратовима Римљани су дефинитивно поробили Самите чиме
су ова унутрашња племена дефинитивно пала под власт Рима.
Тајна релативно брзог римског напредка почива у склапању савезништва
са у та времена моћним и на крају поробљеним непријатељем који је постао
лојални римски савезник. Поробљену Италију је Рим
покрио са великим бројем путева на чијим стратешким местима су били
осниване колоније што је омогућавало контролу над земљиштем које је било
освојено. Из тога доба је Рим изашао као чврста државна творевина са
моћном армијом и даљим условима за напредак и даљи раст и тиме су
положени темељи за његову будућност и просперитет.
коју нам преноси Тит Ливије 753. п. н. е. до огромног царства које је
окруживало Средоземно море. Током свог
дванестовековног постојања, римска цивилизација је прешла пут од монархије, републике са комбинацијом олигархије и демократије, до аутократског царства. Римска
цивилизација је доминирала западном Европом и подручјима око
Средоземног мора путем освајања и асимилације.
Ипак, Римско царство је на крају доживело слабљење
и пропаст. Западни део царства, укључујући Хиспанију, Галију и Италију, се у V
веку распало се захваљујући сеоби народа у независне краљевине. Источно римско
царство, чији је центар био Константинопољ, се обично назива Византијско царство након 476,
традиционалног датума пада Рима и потоњег почетка раног средњег века, такође знаног
као мрачни век.
Римска цивилизација се често сврстава у „класичну антику“, са античком Грчком, цивилизацијом која је
инспирисала велики део културе античког Рима. Антички Рим је значајно
допринео развоју права, ратне вештине, уметности, књижевности, архитектуре, технологије и језика у западном свету, а његова
историја још увек има утицај на данашњи свет.
//
Римско
краљевство
Легенде
и краљеви
Форум Романум- данас
На основу староримских извора оснивање Рима
се датује од 753. г. п. н. е. Већ од 10. века п. н. е. постојала су на
брегу Капитолу прва насеља. Касније су се раширила на
брежуљке код реке Тибар и њиховим спајањем је настао град чији је верски и политички центар био Капитол.
Оснивање града у средини 8. века п. н. е. се поклапа са колонизацијом Италије. На основу легенди настанак Рима надовезао
се на историја Троје. Потомци Енеје, сина Анхиса и богиње Венере, браћа близанци – Ромул и Рем били су по наређењу краља града Алба Лонге одмах по рођењу бачени у Тибар. Како је близанце родила весталка Реа Силвија,
са богом рата Марса, богови су уредили да сандук са близанцима
река избаци на обалу где их је у прво време усвојила вучица.
Браћа су касније краља Алба Лонге и основали су властити град на месту
где их је некада вода избацила. Пошто се Рем наругао браздама којима је
његов брат близанац означио будуће зидине
града, Ромул га је убио. Услед тога, град је добио име по Ромулу Рома
тј. Рим, а Ромул је постао први од седам легендарних краљева Рима.
Капитолска вучица, античка статуа са представом вучице која доји
Ромула и Рема.
Крајем 7. века п. н. е. напали су Рим Етрурци којима је Рим у то време био локални ривал.
За време владавине етрурских краљева Рим је брзо нарастао у највећи
град на Апенинском полуострву јер је контолисао значајне путеве
привредних траса. Краљ Сервије Тулије је саградио римске зидине и
спровео је реформу војске. Последњи етрурски краљ Тарквиније Охоли био је из града истеран
од стране аристократије под вођством Луција Јунија Брута. У сваком случају,
после ослобођења Рима од етрурске владавине значај града је порастао.
Година 509. п. н. е. која је традиционално везана за ове догађаје је
додата касније и није сматрана за сигурно датирање. Културно су Римљани
били под јаком утицајем Етрураца. Посредством Етрураца Рим је дошао у
контакт са старогрчком културом чији се утицаји могу видети у употреби
етрурских бројева, писма из којег се развија латинско писмо, птичија перспектива у пластичним уметностима, погребни
ритуали итд.
Римска
република
Настанак
Републике и освајање Апенинског полуострва
Одредити карактер римске државе је врло тешко с обзиром да је његов
настанак трајао вековима где је током њих долазило до великих промена. Полибије, грчки историчар, римску републику је
посматрао као комбинацију монархије и демократије. Владу у држави су
извршавала два сваке године бирана конзула који су диспонирали
највишу извршну моћ и били војсковође и стајали на врху магистратских
уреда. Њих је бирала народна скупштина. Римски сенат, аристократско веће, играо је
значајну улогу а све до доба принципата нија диспонирао законодавним правом.
Моћ сената је произлазила из његовог ауторитета. Поред њега је постојала
и народна скупштина или комиција која је била исто тако важна јер је
одлучивала о рату и миру,
потврђивала је законе и представљала је највишу судску инстанцу.
Централно место политичког живота у Риму представљао је градски форум
тј. трг (Форум Романум) који је
служио као место за седнице политичке, друштвене и верске прилике.
Заседање сената (слика из 19. века)
У доби на крају краљевства и почетака републике је створено уређење
римског друштва које је уз одређене промене трајало вековима. На врху су
стојали стари римски родови и власници земље патрицији који су били најутицајнији. Највећи део
становништва је био састављен од плебејаца и вероватно се радило о поробљеном
становништву које је диспонирало само омеђеним политичким правима и
иступали су у погледу са патрицијама као клијенти који су се заветовали
патрицијама на верност тражили су од њих заштиту. Најнижи на лествици
били су робови који су били посматрани
као ствари и нису имали никаква права, иако су могли да добију слободу.
Плебејци су са временом добили одређена права, као легелизацију
бракова са патрицијама и приступ магистратурама. Ипак је само малом
броју плебејаца омогућано са се добију до римског владајућег слоја и
тиме је дошло до стварања новог типа аристократије – нобилитета.
Via
Appia Апијев пут
у јужној Италији
У 5. веку п. н. е. водио је Рим са својим суседима бројне ратове који
су 493. године п. н. е. признали његову владавину и тражили су заштиту
од њега у погледу спољних непријатеља. 396. године п. н. е. после
уништења етрурског града Веја свог можног ривала дошло је до корака када
се Рим упутио ка путу на своју хегемонију над целим Апенинским
полуострвом да би после што је био опљачкан од стране Гала када је
последице овалових упада ослабио утицај Рима на остала племена у
Италији. Следећих пола века карактерисало се борбама са Галима и борбом са латинским савезницима и после ратова
већина Латина је добила римско држављанство. На прелому 4. и 3. века п.
н. е. у следећим ратовима Римљани су дефинитивно поробили Самите чиме
су ова унутрашња племена дефинитивно пала под власт Рима.
Тајна релативно брзог римског напредка почива у склапању савезништва
са у та времена моћним и на крају поробљеним непријатељем који је постао
лојални римски савезник. Поробљену Италију је Рим
покрио са великим бројем путева на чијим стратешким местима су били
осниване колоније што је омогућавало контролу над земљиштем које је било
освојено. Из тога доба је Рим изашао као чврста државна творевина са
моћном армијом и даљим условима за напредак и даљи раст и тиме су
положени темељи за његову будућност и просперитет.
