Историја Срба пре Немањића
Историја Срба пре Немањића обухвата период српске историје у средњем веку од доласка Срба са осталим словенским племенима на Балкан у првој половини VII века, до доласка на власт Стефана Немање током седме деценије XII века.
После доласка на Балкан, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина и населили простор од Јадрана до Саве и од Цетине, Имотске жупе (насељене Хрватима) и реке Врбас на западу до долина Ибра, Груже, Љига, Јадра и Дрине на истоку.
Средином IX века, формира се јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром, који је током трогодишњег рата успео да одбије бугарске нападе. Почетком осме деценије IX века, током владавине његових потомака, Срби су примили хришћанство, [н 1]. Током владавине бугарског владара Симеона Великог Срби су се активно укључили у византијско-бугарски сукоб. Последњи Властимировић, кнез Часлав је уз помоћ и подршку Византије обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом бугарском царству[1]. После Чаславове смрти, Србија се распала, а кнежевине које су је чиниле ушле су у састав Самуиловог царства.
Нови државни центар створен је у првој половини XI века у Дукљи (Зети), под кнезом Стефаном Војиславом који је у бици код Бара 1042. године до ногу потукао Византинце и изборио независност своје државе[2]. Његов син Михајло, постао је 1077. године први српски[н 2] краљ[н 3], док је под његовим унуком Константином Бодином, остварена црквена аутокефалност стварањем Барске надбискупије. После Бодинове смрти, Зету су захватиле унутрашње борбе око власти, а примат у борби против Византије преузела је Рашка, на челу са жупаном Вуканом. Прву половину XII века карактеришу покушаји рашких жупана да уз помоћ Мађара прошире своју област и стекну независност од Византије. Доласком на власт Стефана Немање након династичких борби у Рашкој између 1166. и 1168. године, почиње нова епоха српске историје.
Током овог периода Срби су примили хришћанство и почела је да се развија писменост међу њима, што ће довести до стварања српске редакције старословенског језика. Из овог периода постоји релативно мало остатака од историјског и културног значаја. Међу њима треба поменути: Печат кнеза Стројимира (из друге половине IX века), Темнићки натпис (с краја X и почетка XI века) и Маријинско јеванђеље (с почетка XI века).
Долазак Срба и на Балканско полуострво и њихове прве кнежевине
Долазак Срба на Балканско полуострво и његов ток се не може са сигурношћу датирати, што због непостојања прецизних извора из тог времена, тако и због чињенице да још увек није разрешен проблем њихове прапостојбине. Сматра се да је насељавање Срба отпочело након пропасти опсаде Цариграда 626. године и да се окончало пре смрти византијског цара Ираклија (610—640) 11. фебруара 641. године[3].
Једини запис о њиховој прапостојбини и сеоби на Балкан, оставио је византијски цар Константин Порфирогенит, средином X века[4]:
Викицитати „Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели, насељених са оне стране Турске (Мађарске), у крају који се код њих назива Бојки (Бојка), где им је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска (југ данашње Пољске и Шлеска), она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле ови Срби од давнине настањени.“
(Константин Порфирогенит, „О управљању Царством“ (глава 32. „О Србима и земљи у којој сада станују“))
Тачан положај Беле Србије није са сигурношћу утврђен. У оптицају су два локалитета:
* западно од Беле Хрватске, на простору северне Чешке и Лужице
* источно од Беле Хрватске, на простору источног Закарпатја односно на северозападу данашње Украјине
Порфирогенит такође наводи и да су после смрти кнеза Срба, власт наследила његова два сина. Они су поделили народ, тако да је један остао на челу Срба у Белој Србији, док је други, са делом народа, кренуо у сеобу ка југу.
Пола века после Срба, тачније 680. године, на Балкан долази народ турског порекла Протобугари, који се насељавају источно од њих, међу Словенима на подручју некадашње Тракије. Током наредних векова, они ће се стопити са околном словенском масом и изгубити свој језик и обичаје. Једино што ће од њих остати, то је име — Бугари. Варварска најезда је током првих векова средњег века уништила старе римске градове и административно уређење, тако да наредних пар векова карактерише потпуно одсуство било каквих података о Србима и дешавањима у унутрашњости Балканског полуострва.
Према писањима Константина Порфирогенита и других византијских хроничара, Срби су на Балканском полуострву формирали неколико кнежевина[5]:
* Неретљанска област или Паганија, која се простирала од ушћа реке Цетине до ушћа реке Неретве, укључујући и острва Брач‚ Хвар‚ Корчула и Мљет. У њеном саставу су градови[6]:
Мокро (Макарска)
Веруља (вероватно Вруље између Омиша и Макарске или Брела код Макарске)
Острок (Заострог код Неретве)
Славинец (Локалитет Градац на ушћу Неретве)
* Захумље, које се простирало од ушћа реке Неретве до Дубровника са стонским полуострвом (Пељешац), са градовима[6]:
(два града) Бона и Хум (један од њих је Благај, а други није прецизно утврђен[н 4])
Стон
Мокрискик (положај није прецизније утврђен)
Јосли (данашње Ошље)
Галумаиник (несигурна локација[н 5])
Добрискик (Дабрско-Дабар југоисточно од Љубиња или Добрача код Стона)
* Травунија и Конавље, који су се простирали од Дубровника до Боке которске, са градовима[6]:
Требиње
Врм (стари град између Требиња и Билеће)
Рисан
Лукавете (Лука код Требиња)
Зетливи (несигурна локација[н 6])
* Дукља, која се простирала од Боке которске до ушћа реке Бојане, са градовима[6]:
Градац (несигурна локација[н 7])
Новиград (несигурна локација[н 8])
Лонтодокла (несигурна локација[н 9])
* Србија (са жупом Босном), која се простирала од реке Врбас на западу до долина Ибра, Груже, Љига, Јадра и Дрине на истоку. Северну границу чинила је река Сава док се на југу наслањала на српске области у приморју (Захумску, Травуску и Дукљанску). У њој су се налазили градови[6]:
Дестиник или Достиника (несигуран положај)
Чернавуск (несигурна локација[н 10])
Међуречје (несигурна локација[н 11])
Дреснеик (Дрежник код Ужица или Пљевља (од средњовековног назива Брезница).)
Лесник (несигурна локација[н 12])
Салинес (Соли тј. данашња Тузла)
и у Босни:
Котор (несигурна локација[н 13])
Десник (несигурна локација[н 14])
Прва српска држава - Србија Властимировића
Кнеза који је предводио Србе у сеоби на Балкан, наследио је после смрти његов син, тако да је власт, током векова, остала у истој породици, а први кнез чије име је забележено, био је Вишеслав, за кога се претпоставља да је владао око 780. године[6]. После њега владао је његов син Радослав, кога наслеђује његов син Просигој.
Крајем друге деценије IX века, дошло је до побуна словенских народа који су се налазили под влашћу Бугара и Франака. Прво су Тимочани (назив су добили по реци Тимок) 818. године подигли устанак против Бугара, да би се наредне године побунили и Словени из Паноније предвођени Људевитом Посавским. Тимочани су у борби против Бугара желели да траже помоћ од суседних франачких кнезова, али их је Људевит убедио да ће их Франци угњетавати исто колико и Бугари и да је боље да удруже своје снаге и пруже заједнички отпор. Људевитове снаге су успеле да потуку Франачку војску 819. године, као и наредне године, када се на челу франачких снага налазио кнез Борна (око 810—око 821)[7]. Франачки цар Лудвиг Побожни (814—840) је после тога одлучио да против Људевита пошаље истовремено три војске са три стране, али је Људевит два пута успео да одбије овакве нападе[7]. Трећи овакав напад је уследио 822. године и пред њиме је Људевит напустио Сисак и побегао код Срба[3], у Босну[7], чиме је његов устанак пропао. Он је био лепо примљен код једног локалног жупана, али га је врло брзо убио и преузео власт у његовој области. Људевит се после тога обратио цару Лудвигу и обећао да ће га признати за врховног владара, након чега је отишао у државу Борниног ујака Људемисла, у којој је већ 823. године убијен.
Људевитова побуна је описана у Ајнхардовим „Аналима Франачког Краљевства“ (Annales regni Francorum), насталим у првој половини IX века. У описима догађања око његове побуне се налази и најстарији помен Срба у историјским документима[3][5]. Писац Анала за Србе каже да држе велики део Далмације[3], при чему се термин Далмација односи на истоимену римску провинцију[3].
Током прве половине IX века, дошло је до првог, забележеног, напада Млечана на обале источног Јадрана. Њихове трговачке галије су биле на сталном удару Срба из Неретвљанске кнежевине и Хрвата из Приморске Хрватске, због чега су 839. године организовали поход против њих, на чијем се челу нашао дужд Петар Традоник (836—864). Током овог похода, он је склопио мир са хрватским кнезом Мистиславом (835—845) и неретљанским кнезом Дружоком. Већ наредне године, он је поново напао Неретвљанску кнежевину, али је поражен у борби са кнезом Људиславом, у којој је изгубио више од 100 људи. О снази тадашње Неретвљанске флоте, сведочи и податак да су они већ 846. године дошли до саме Венеције и опљачкали суседни град Каорле
Историја Срба пре Немањића обухвата период српске историје у средњем веку од доласка Срба са осталим словенским племенима на Балкан у првој половини VII века, до доласка на власт Стефана Немање током седме деценије XII века.
После доласка на Балкан, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина и населили простор од Јадрана до Саве и од Цетине, Имотске жупе (насељене Хрватима) и реке Врбас на западу до долина Ибра, Груже, Љига, Јадра и Дрине на истоку.
Средином IX века, формира се јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром, који је током трогодишњег рата успео да одбије бугарске нападе. Почетком осме деценије IX века, током владавине његових потомака, Срби су примили хришћанство, [н 1]. Током владавине бугарског владара Симеона Великог Срби су се активно укључили у византијско-бугарски сукоб. Последњи Властимировић, кнез Часлав је уз помоћ и подршку Византије обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом бугарском царству[1]. После Чаславове смрти, Србија се распала, а кнежевине које су је чиниле ушле су у састав Самуиловог царства.
Нови државни центар створен је у првој половини XI века у Дукљи (Зети), под кнезом Стефаном Војиславом који је у бици код Бара 1042. године до ногу потукао Византинце и изборио независност своје државе[2]. Његов син Михајло, постао је 1077. године први српски[н 2] краљ[н 3], док је под његовим унуком Константином Бодином, остварена црквена аутокефалност стварањем Барске надбискупије. После Бодинове смрти, Зету су захватиле унутрашње борбе око власти, а примат у борби против Византије преузела је Рашка, на челу са жупаном Вуканом. Прву половину XII века карактеришу покушаји рашких жупана да уз помоћ Мађара прошире своју област и стекну независност од Византије. Доласком на власт Стефана Немање након династичких борби у Рашкој између 1166. и 1168. године, почиње нова епоха српске историје.
Током овог периода Срби су примили хришћанство и почела је да се развија писменост међу њима, што ће довести до стварања српске редакције старословенског језика. Из овог периода постоји релативно мало остатака од историјског и културног значаја. Међу њима треба поменути: Печат кнеза Стројимира (из друге половине IX века), Темнићки натпис (с краја X и почетка XI века) и Маријинско јеванђеље (с почетка XI века).
Долазак Срба и на Балканско полуострво и њихове прве кнежевине
Долазак Срба на Балканско полуострво и његов ток се не може са сигурношћу датирати, што због непостојања прецизних извора из тог времена, тако и због чињенице да још увек није разрешен проблем њихове прапостојбине. Сматра се да је насељавање Срба отпочело након пропасти опсаде Цариграда 626. године и да се окончало пре смрти византијског цара Ираклија (610—640) 11. фебруара 641. године[3].
Једини запис о њиховој прапостојбини и сеоби на Балкан, оставио је византијски цар Константин Порфирогенит, средином X века[4]:
Викицитати „Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели, насељених са оне стране Турске (Мађарске), у крају који се код њих назива Бојки (Бојка), где им је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска (југ данашње Пољске и Шлеска), она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле ови Срби од давнине настањени.“
(Константин Порфирогенит, „О управљању Царством“ (глава 32. „О Србима и земљи у којој сада станују“))
Тачан положај Беле Србије није са сигурношћу утврђен. У оптицају су два локалитета:
* западно од Беле Хрватске, на простору северне Чешке и Лужице
* источно од Беле Хрватске, на простору источног Закарпатја односно на северозападу данашње Украјине
Порфирогенит такође наводи и да су после смрти кнеза Срба, власт наследила његова два сина. Они су поделили народ, тако да је један остао на челу Срба у Белој Србији, док је други, са делом народа, кренуо у сеобу ка југу.
Пола века после Срба, тачније 680. године, на Балкан долази народ турског порекла Протобугари, који се насељавају источно од њих, међу Словенима на подручју некадашње Тракије. Током наредних векова, они ће се стопити са околном словенском масом и изгубити свој језик и обичаје. Једино што ће од њих остати, то је име — Бугари. Варварска најезда је током првих векова средњег века уништила старе римске градове и административно уређење, тако да наредних пар векова карактерише потпуно одсуство било каквих података о Србима и дешавањима у унутрашњости Балканског полуострва.
Према писањима Константина Порфирогенита и других византијских хроничара, Срби су на Балканском полуострву формирали неколико кнежевина[5]:
* Неретљанска област или Паганија, која се простирала од ушћа реке Цетине до ушћа реке Неретве, укључујући и острва Брач‚ Хвар‚ Корчула и Мљет. У њеном саставу су градови[6]:
Мокро (Макарска)
Веруља (вероватно Вруље између Омиша и Макарске или Брела код Макарске)
Острок (Заострог код Неретве)
Славинец (Локалитет Градац на ушћу Неретве)
* Захумље, које се простирало од ушћа реке Неретве до Дубровника са стонским полуострвом (Пељешац), са градовима[6]:
(два града) Бона и Хум (један од њих је Благај, а други није прецизно утврђен[н 4])
Стон
Мокрискик (положај није прецизније утврђен)
Јосли (данашње Ошље)
Галумаиник (несигурна локација[н 5])
Добрискик (Дабрско-Дабар југоисточно од Љубиња или Добрача код Стона)
* Травунија и Конавље, који су се простирали од Дубровника до Боке которске, са градовима[6]:
Требиње
Врм (стари град између Требиња и Билеће)
Рисан
Лукавете (Лука код Требиња)
Зетливи (несигурна локација[н 6])
* Дукља, која се простирала од Боке которске до ушћа реке Бојане, са градовима[6]:
Градац (несигурна локација[н 7])
Новиград (несигурна локација[н 8])
Лонтодокла (несигурна локација[н 9])
* Србија (са жупом Босном), која се простирала од реке Врбас на западу до долина Ибра, Груже, Љига, Јадра и Дрине на истоку. Северну границу чинила је река Сава док се на југу наслањала на српске области у приморју (Захумску, Травуску и Дукљанску). У њој су се налазили градови[6]:
Дестиник или Достиника (несигуран положај)
Чернавуск (несигурна локација[н 10])
Међуречје (несигурна локација[н 11])
Дреснеик (Дрежник код Ужица или Пљевља (од средњовековног назива Брезница).)
Лесник (несигурна локација[н 12])
Салинес (Соли тј. данашња Тузла)
и у Босни:
Котор (несигурна локација[н 13])
Десник (несигурна локација[н 14])
Прва српска држава - Србија Властимировића
Кнеза који је предводио Србе у сеоби на Балкан, наследио је после смрти његов син, тако да је власт, током векова, остала у истој породици, а први кнез чије име је забележено, био је Вишеслав, за кога се претпоставља да је владао око 780. године[6]. После њега владао је његов син Радослав, кога наслеђује његов син Просигој.
Крајем друге деценије IX века, дошло је до побуна словенских народа који су се налазили под влашћу Бугара и Франака. Прво су Тимочани (назив су добили по реци Тимок) 818. године подигли устанак против Бугара, да би се наредне године побунили и Словени из Паноније предвођени Људевитом Посавским. Тимочани су у борби против Бугара желели да траже помоћ од суседних франачких кнезова, али их је Људевит убедио да ће их Франци угњетавати исто колико и Бугари и да је боље да удруже своје снаге и пруже заједнички отпор. Људевитове снаге су успеле да потуку Франачку војску 819. године, као и наредне године, када се на челу франачких снага налазио кнез Борна (око 810—око 821)[7]. Франачки цар Лудвиг Побожни (814—840) је после тога одлучио да против Људевита пошаље истовремено три војске са три стране, али је Људевит два пута успео да одбије овакве нападе[7]. Трећи овакав напад је уследио 822. године и пред њиме је Људевит напустио Сисак и побегао код Срба[3], у Босну[7], чиме је његов устанак пропао. Он је био лепо примљен код једног локалног жупана, али га је врло брзо убио и преузео власт у његовој области. Људевит се после тога обратио цару Лудвигу и обећао да ће га признати за врховног владара, након чега је отишао у државу Борниног ујака Људемисла, у којој је већ 823. године убијен.
Људевитова побуна је описана у Ајнхардовим „Аналима Франачког Краљевства“ (Annales regni Francorum), насталим у првој половини IX века. У описима догађања око његове побуне се налази и најстарији помен Срба у историјским документима[3][5]. Писац Анала за Србе каже да држе велики део Далмације[3], при чему се термин Далмација односи на истоимену римску провинцију[3].
Током прве половине IX века, дошло је до првог, забележеног, напада Млечана на обале источног Јадрана. Њихове трговачке галије су биле на сталном удару Срба из Неретвљанске кнежевине и Хрвата из Приморске Хрватске, због чега су 839. године организовали поход против њих, на чијем се челу нашао дужд Петар Традоник (836—864). Током овог похода, он је склопио мир са хрватским кнезом Мистиславом (835—845) и неретљанским кнезом Дружоком. Већ наредне године, он је поново напао Неретвљанску кнежевину, али је поражен у борби са кнезом Људиславом, у којој је изгубио више од 100 људи. О снази тадашње Неретвљанске флоте, сведочи и податак да су они већ 846. године дошли до саме Венеције и опљачкали суседни град Каорле